Priča jedan iliti ako nije bilo na fejsu, onda nije ni bilo…
Sjedim neki dan pored jaranice dok pokušava suptilno i kulturno jednom liku da da do znanja da nije zainteresovana za njega (odjebe ga, op.a.) jer ima momka dok je on mori preko preko messangera na sljedeći način:
– Hehe (neizostavno, kad vidim “hehe” dobro mi nije) čuj imaš momka…ne izgledaš zaljubljeno (kako se to “izgleda zaljubljeno”??), ne pričaš o njemu (priča ko je pita…doduše ne ide okolo sa majicom „zauzeta“), ne vodiš ga na more s jaranicama (??), ne kačiš zajedničke slike i statuse po fejsbuku – po svim parametrima mahale, ti si slobodna.
Piše ona: Pravo da ti kažem, jebemese za mahalu…nemam potrebe nikome ništa dokazivati – pola stvari sa fejsa su fejk…a to stavljanje slika pa poslije skidanje…ne znam šta bih ti rekla…
Izgleda da nešto ako nije zakačeno na fejs ili instagram se nije ni dogodilo (možda sam zato stalno gladna jer ne slikam svaki svoj obrok i ne mećem ga na zid)….
I pitam ja nju kako znaš da si zaljubljena kad nema fejsbuk potvrde toga…
Kaže…znam jer kad se spremam da izađem s njim osjećam nervozu kao da idem na prvi dejt, a kad ga vidim da me čeka u dnu stepenica roj leptirića mi udari u noge. Znam jer kad pomislim na njega, u bilo kojoj situaciji da sam i s kim god da sam, ne mogu sakriti osmijeh. Znam jer ne trebam ničiju potvrdu i ničiju zavist. Znam jer stalno pjevušim nešto…dok hodam, dok peglam, dok kucam, ne mogu stati. Jednostavno znam…
